Порекло и састав Бројно кретање Демографске структуре

Порекло и састав становништва

Према испитивању Т. Радивојевића (1903.) Лапово је једино лепеничко насеље у коме има 12 породица које Лаповци називају старинцима и староседеоцима, тј. становништво коме се не зна порекло ни време доласка у данашње насеље. Међутим, он сматра да ово становништво није староседелачко, односно „нису заостали од породица које су пре опустошења насељавале испитивану област, него су само најстарији досељеници, о чијем се доласку изгубио сваки помен у народу“ Са оваквом претпосавком можемо се сложити, јер је извесно да се старинци нису могли одржати једино у Лапову, насељу крај Мораве и на главној српској саобраћајници. Према томе, целокупно становништво Лапова је досељеничко. У његовој композицији, поред досељеника из оближњих крајева и места, учествује и становништво досељено вардарско-моравском, динарском, метохијско-косовском, власотинском, шопско-торлачком и инверсним миграционим струјама.

Најстарији досељеници су старинци, тј, 12 породица, које су по свој прилици дошле у збег на територији данашњег лаповског атара склањајући се испред турског насиља. Тешко је одредити период њиховог досељавања. Вероватно да је то било пре прве сеобе Срба.

Најстарији познати период досељавања односи се на прву и другу сеобу Срба. Први период досељавања, по Т. Радивојевићу, трајао је од 1690. до 1737. године.

Најинтезивније насељавање Лапова било је у трећем периоду који је трајао 15 година, а било је проузроковано срећенијим приликама у београдском пашалуку после свиштовског мира (1791. године). Овај период досељавања почео је Кочином крајином и трајао је до 1803. године.

Интензивно насељавање Лапова настављено је и у четвртом, временски најкраћем периоду, који је трајао десет година и пада у време првог устанка (1804—1814). Становништво из јужних моравских крајева и са Власине, похрлило је у масама у ослобоћену Шумадију и населило и Лапово. Међутим, крајем овог периода (1813. године), због бојазни од гнева и обести турске, знатан број досељеника налустио је привремено насеље и прешао преко Саве у Срем, да би се после другог српског устанка већина вратила.

Пети период насељавања Лапова почео је после 1815. године и наставио се до првог светског рата. У временском периоду од стотину година појединачним досељавањем настањено је преко 60 породица из различитих крајева Србије, Бугарске и Војводине. Преовлаћују досељеници из моравских и околних крајева. Између осталих, тада су се доселили насељиници из Баточине, Брзана, Књажевца, Видина, Трна, Војводине, Новог Сада и из Црне Горе. У овом периоду насељавања доселили су се и Цинцари из Магарева и Маловишта (3 породице са 5 домова). Њихово досељавање стоји у вези са економским развитком насеља и с појавом чаршије. Између 1815. и 1903. године идући за зарадом, населили су се и Роми као занатлије и свирачи из Велике Плане и Смедеревске Паланке.

Најјаче исељавање из Лапова је забележено у подручју Лепенице. До 1910, године у лепеничка насеља иселиле су се из Лапова 34 породице, Међутим, у истом периоду у Лапово су се доселиле 22 породице са подручја Лепенице.

Период Између два светска рата карактерише се исељавањем становништва из Лапова ради „колоннзовања“ у Метохији (око Призрена) и Македонији (око Тетова). Ово становништво је добијало слободну земљу, углавном сеоску утрину, и на њој организовали пољопривредна газдинства докупљивањем земљишта бољег квалитета. Колонисти су се насељавали углавном од 1924, до 1928. године у Нову Шумадију код Призрена и у Брвеницу код Тетова.

У току 1927. и 1928. године у Нову Шумадију код Призрена населило се око 50 домаћинстава из Лапова. Међу њима су били: Тихомир Прешић, Александар Прешић, Чедомир Прешић, Љуба Прешић, Лука Прешић, Славко Прешић, Љубче Прешић, Госа Прешић, Чедомир Прешић, Драга Милосављевић, Кристивоје Ђорђевић, Милан Ђорђевић, Ђорђе Ђорђевић, Влајко Ђорђевић, Лајко Ђорђевић, Миланче Ђорђевић, Радивоје Дамјановић, Миле Пајкић, Живан Живанчевић, Милорад Томић, Станислав Томић, Чедомир Дамјановић, Александар Раџић, Влаја Радосављевић, Марисав Којић, Најдан Симић, Ранко Јовавић, Коста Митровић, Света Ђорђевић, Жикица Костичин (ковач), Токић, Беља Павловић, Бора Милошевић, Љуба Живковић, Милутин Ђорђевић, Мина Тошић, Богољуб Томић (дао податке).

Међу осталим, из Лапова су се иселили 1928. године у Брвеницу код Тетова Никола Бугарчић, Крисгивоје Вујић, Славко Вујић, Богомир Китић, Божа Китић, Драгутин Анћелковић, Милутнн Живковић, Драга Вучић, Јеремија Спасојевић, Радисав Солунац, Драгољуб Солунац, Милан Цветковић (Копилан), Чеда Здравковић, Миле Анћелковић (дао лодатке) и други.

Неке породице су се у овом периоду одселиле из Лапова у Ваљево и Баточину, а у исто време у Лапово се доселило више трговаца и службеника.

За време непријатељске окупације наше земље одсељено лаповско становништво је морало, 1941. године, да напусти своја пребивалишта на Косову и Метохији и у Македонији. Већина се вратила у Лапово, а неке су породице отишле у Војводину или друге крајеве, После ослобоћења овом становништву није био дозвољен повратак у место ранијег живљења тако да је оно углавном остало у Лапову.

Последњи период досељавања, у условима социјалистичке Југославије, одликује се досељавањем службенпка и пољопривредника из разних крајева. Између осталих населили су се досељеници из околине Врања, Пирота, Црне Траве, Лесковца (с. Ливаћа), Призрена, Крушевца, са Власине, затим и Црквенца код Свилајнца, Баточине, Мовљана (Сува Река), Титела и других места. У исто време из Лапова појединачних исељавања било је у Београд, Крагујевац, Чачак, Лозовик и друга места.

Досељеници из околине Врања и Пирота запошљавали су се углавном на железници и добијали су слободне плацеве око железничког чвора, где су правили породичне куће. Они су се насељавали углавном у периоду 1946—1960. године. Доселило се око 100 домаћинстава. Тако су у овом периоду досељени из околине Врања: Бранко Костић из Буковца (1945. године), Стојко Илић из Жбевца (1946. године), Јован Стојковић из Стубала (1946. године), Стојан Стоилковић из Ранитовца (1946. године) Душан Николићиз Тубуцде (1946. године), затим Стојан Крстић (1946. године), Урош Николић (1946. године) и Добривоје Костић (1946. године), сви из Буковца, Александар Николић (1946. године), Љубомир Илић из Врањске Бање (1947. године), Боривоје Филиповић из Славнице (1947. године), Бранко Петровић из Тополца (1947. године), Чедомир Митровић из Гумеришга (1948. године), Божидар Стоилковић из Раиитовца (1949. године), Јова Ристић (1950. године), Драги Здравковић из Врањске Бање (1953. године), Воја Копчић из Ћуковца (1955. године), Михаило Ристић из Ранута (1954. године), Будимир Копчић из Нуковца (1955. године), Ђорђе Величковић из Тубужде (1960. године), Стојан Петровић из Гумеришта (1960. године), Станко Величковићиз Пањевије (1960. године), Бранко Костић, Живковић, Стојчић. (подаци Божидара Стоилковића).

Из околине Пирота и Црне Траве у Лапово су се, између осталих, доселили: Драгослав Ранчић (1945—1946. године), Александар Зерковић (1955. године), Божидар Игњатовић (1955. године), Милко Јосифов (1960. године), Мика Павловић (1954—1955. године), Станимир Илић из Црне Траве (1950. године)> Стојан Тодоровмћ (1950. године), Света Лепојевић (1950. године).

У периоду између 1956—1962. године, а и у новије време, у Лапово су се доселили са Косова и Метохије, између осталих, и Ђорићи из Обилића 1956. године, Михаило Лазић из села Биновца код Суве Реке 1959. године, Стакићи из Штимља код Урошевца 1959. године, Живан Лазић из Мовљана код Суве Реке (1958. године), Тодор Стојановић и Савић из Дворана код Суве Реке, Јован Стојановић из Лешана и др. Из општине Сува Река у Лапово су се доселили Давид Стевановић (1963. године), Никола Тасић, Петар Живковић са породицом (1967. године), Мирко Марковић (1967. године), Ранђел Савић (1967. године), Станимир Ђорђевић (1968. године) (подаци Петра Живковића), а из Врбештице (општина Урошевац) Лука Трајковић (1973. године), Радован Трајковић (. године), Илија Орловић (1978. године), Чедомир Орловић (1983. године), Стоја Сталетовић (1983. године) и друга (подаци Чедомира Орловића).

Из села Дебреше код Гостивара 1971. године се у Лапово доселио Андреја Максимовић, посластичар, са четири сина и пет кћери, купивши земљу. Три његова сина су остала у Лапову; један је посластичар. Из Гостивара је такође 1976. године у Лапово дошао и Чедомир Јанковски. Из околине Лесковца 1960. године у Лапово је досељен Богомир Лепојевић.