Пољопривреда у Лапову

Истакнуте природне погодности, а нарочито климе и особине земљишта чија је плодност високе вредности, омогућује знатан привредни развој Лапова, а поготово његову пољопривредну производњу. Природни услови (рељеф, геолошки и педолошки састав тла, климатске особености и хидролошке могућности) пружају одличне услове за развој савремене пољопривреде. Мада природно богатство још увек није у довољној мери искоришћено, пољопривреда Лапова има врло значајну улогу у њеној привреди. Она је прва привредна грана по обиму производње и учешћа у укупном националном дохотку, као и по запослености активног становништва.

У социјалистичкој Југославији пољопривреда Лапова је видно напредовала, нарочито последњих деценија. Повећан обим производње је резултат Основне земљорадничке задруге, односно радне организације Пољопривредно-индустријски комбинат „Лапово“ у развоју кооперантних односа, бољој и благовременијој примени агротехнике, већој употреби репродукционог материјала, у развоју прехрамбене индустрије. Међутим, и поред постигнутих успеха на унапређењу пољопривреде и повећању пољопривредне производње, у лаповском атару постоје велике потенцијалне могућности за даље интензивирање производње изменом начина коришћења појединих категорија земљишта и саме структуре пољопривредних површина. Тако на пример, даљим претварањем равничарских ливада и пашњака у оранице са интензивним културама и груписањем и смањивањем броја парцела, рационалније ће се искористи продуктивност земљишта и у многоме повећати пољопривредна производња. Исто тако изменом структуре пољопривредних површина, засејавањем већих површина ораница сточном храном унапређује се и сточарство. Поред сточарства, за развитак воћарства и виноградарства на лаповском атару постоје веома добри природни услови који нису у довољној мери искоришћени.

Пољопривредно становништво

Послератна индустријализација имала је за последицу преслојавање становништва из пољопривредног у непољопривредна занимања. То се видно одразило на смањивање учешћа пољопривредног становништва у укупном становништву Лапова. Зато је веома значајан чинилац за оцену досадашњег и будућег развоја пољопривреде удео пољопривредног у укупном становништву, који говори о јачању процеса деаграризације.

Из изнетих података може се закључити да је укупно пољопривредно станоаништво смањено за преко 55 %, од 5 523 у 1953. години на 2 446 у 1981. години. Удео пољопривредног у укупном становништву Лапова из пописа у попис опада. Тако је учешће пољопривредног у укупном становништву смањено са 66,9 % у 1953. години на 25,4 % у 1981. години са присутном тенденцијом даљег опадања. Према пројекцији очекује се да учешће пољопривредног у укупном становништву Лапова (уколико се настави досадашњи тренд смањења) до краја столећа опадне на свега 8—10 %.

И активно пољопривредно становништво се смањује, нарочито од 1961. године, када је у укупном становништву учествовало са 44,3 за преко 55 %, а 1981. године са 22,6 %, тј. 50 % је смањено, међутим, удео активног пољопривредног у укупном пољопривредном становништву има тенденцију пораста, што показује смањење из државаног становништва у пољопривреди, нарочито у периоду 1971—1981. године. По попису 1981. године број издржаваног пољопривредног становништва износио је 271 лице, односно 11,1 % укупног пољопривредног становништва. Промене у социо-економској структури становништва Лапова одразиле су се и на старење пољопривредног становништва. Наиме, упоредо са опадањем пољопривредног становништва одлазак младих у непољопривредне делатности, мењала се и његова старосна структура, односно видно опада учешће младих старосних група, а повећава група веће просечне старости. Овако неповољне старосне структуре пољопривредног становништва испољиле су се у знатно нижој стопи наталитета и вишој стопи морталитета (смртности) у односу на непољопривредно становништво. Због тога је прираштај пољопривредног становништва негативан. Овакво стање утиче и на убрзано смањење производне моћи земљорадничких газдинстава. Према томе, знатно смањење фонда живог рада на земљорадничким газдинствима претпоставља веће коришћење машинског рада, односно раст производње може се постићи већом применом савремених средстава механизације и модерне технологије. Међутим, то „старачка“ домаћинства и пољопривредна газдинства, која су на путу гашења, ни у ком случају нису способна да реализују. И прелазак углавном младих у непољопривредна занимања у град неповољно утиче на старосну структуру пољопривредног становништва, појаву старачких домаћинстава и даље уситњавање поседа путем деобе представљају забрињавајуће појаве. Процес деаграризације донекле је и разумљив јер близина великих индустријских центара и добра саобраћајна повезаност са њима (Крагујевац, Јагодина, Велика Плана, па чак и Београд) привлачи становништво Лапова, које одлази или је обухваћено дневном миграцијом. Сем тога, већи број налази запошљење у непољопривредним делатностима у самом Лапову (железница, индустрија, трговина, занатство и др.). Зато треба уводити такве друштвено-организационе облике пољопривредне производње које ће мотивнсати младе пољопривреднике да остану на газдинству и повећају продуктивност рада рационалнијим коришћењем земљишта и других производних капацитета.

Густина пољопривредног становништва у Лапову је 1981. године износила 44 пољопривредника на 100 ha укупних површина или 53 пољопривредника на 100 ha пољопривредних површина. Ови показатељи су изнад просека за општину Баточину који износе 37 и 45. Ипак, генерално се може рећи да још увек није изражен већи недостатак радне снаге у пољопривреди Лапова.

Поседовна структура

У атару Лапова, који чини посебну катастарску општину, заступљене су две форме власништва — друштвени и индивидуални сектор. Од укупне површине лаповског атара око 5 522 ha (5 521 ha 60 ara 32 m) друштвеном сектору припада само 94 ha (1,70 %), а индивидуалном сектору 5 082 (92,03 %), док је 346 ha (6,27 %) неорганизовано и неплодно земљиште.

Пољопривредно-индустријски комбинат „Лапово“ поседује на територији Лапова 77 ha ораничких површина, 7 ha под воћњацима и 10 ha под шумама. Према томе, највећу површину овог Комбината чине оранице које се налазе у западном делу атара у потесу Дрењар и Гвоздењак. Арондацијом су ове површине заокругљене у само три парцеле. Две ораничне парцеле се налазе и у источном делу лаповског атара у потесу Оранице и Преврће поред Велике Мораве где се планира комасација. Шумске површине Комбината су на потесу Гвоздењак, то је забран, углавном под багремом, површине 10 ha. Најмању површину Комбината захвата плантажни воћњак под вишњама (6 000 родних стабала), који је у једном комплексу на потесу Пољанке. То показује да је подруштвљеност пољопривредних површина мала и да треба наћи начина да се она повећа. Производња друштвеног сектора се одвија углавном у сарадњи са индивидуалним пољопривредним произвођачима путем кооперације. Можда је и то разлог да је ПИК „Лапово“ оријентисан на откуп пољопривредних производа, набавку репродукционог материјала, прераду и продају пољопривредних производа и друго.

У поседовној структури индивидуалног сектора, који обухвата највећи део атара, доминирају ситна газдинства. Унутрашња деоба у којој учествују и многи градски становници (непољопривредници и наследници), као и насељавање у лаповском атару, створили су уситњене поседе, који намећу велике проблеме пољопривредној производњи.

Подаци показују да број пољопривредног становништва без поседа и до 0,1 ha у 1971. години постепено расте, док број пољопривредног становништва које поседује 0,1 до 1 ha је знатно опао, као и код осталих величина земљишног поседа. У 1961. години број пољопривредног становништва који су без поседа или имају земљишни посед до 3 ha износи 55,82 % од укупног броја пољопривредног становништва, а у 1971. години тај проценат је нешто мањи 54,58 %. Релативно је мали број становништва са поседом већим од 5 ha. У 1961. години 952 пољопривредника или 18,29 % од укупног броја пољопривредног становништва поседовало је величину земљишног поседа преко 5 ha, а у 1971. години број пољопривредног становништва је опао на 605, учествујући са 15,78 % у укупном броју пољопривредног становништва.

Највећи број домаћинстава 1971. године jе био са уситњеним земљишним поседом (до 2 ha) или без поседа, укупно 1 666 (69,13 %) домаћинстава. У овој групи домаћинстава најбројнија су домаћинства без поседа, 544 (22,57 %) од укупног броја домаћинстава. Знатан је број домаћинстава са поседом 2—5 на — 609 (25,27 %) домаћинстава, док веће поседе од 5 ha има свега 135 (5,6 %) домаћинстава са 605 пољопривредника или просечно 4 члана по домаћинству. Оваква аграрна структура индивидуалног поседа у Лапову указује на знатну расцепканост (уситњеност) парцела. Лаповски атар чини катастарску општину са око 22 800 катастарских парцела, просечне величине парцеле око 24 ара. Једно домаћинство у просеку има око 9 парцела (подаци Катастарске општине Баточина). Просечна величина парцеле у друштвеном сектору износи око 19 ha (подаци ПИК „Лапово“). Програмом се предвиђа да у прво време комасацијом буде обухваћено око 1 000 ha, и то у првој фази око 700 ha на простору источног дела лаповског атара између Аутопута и одбрамбеног насипа Велике Мораве. У другој фази било би обухваћено око 300 ha јужно од насеља, између Аутопута и железничке пруге (подаци ПИК „Лапово“).

Уочава се да је величина парцела у директној зависности од квалитета земљишта. Што је земљиште квалитетније, величине парцела су мање. Многе парцеле су по правилу међусобно одвојене међама обраслим разним шибљем и коровом. На овако уситњеним парцелама примена механизације је скупа п нерационална, а тиме и сама производња.

Решење проблема који произилази из овакве поседовне земљишне структуре могу се превазићи следећим мерама: откупом земље од малих и старачких домаћинстава, комасацијом и арондацијом и организацијом заједничке производње на индивидуалним поседима.

Начин обраде земље

У прошлости пољопривредник је располагао примитивним средствима за рад у пољопривреди и радио је веома много у току године. Данас, у условима механизованости радова и побољшане агротехнике, потпуније се распоређује рад у току године и већа је укупна упосленост. На почетку социјалистичке изградње вучну снагу у пољопривреди чинила је радна стока — коњи, говеда, а сада углавном механичка вучна снага. Примена машинског рада у пољопривреди допринела је правовременом и квалитетном обављању радова у пољопривреди, као и продуктивности људског рада.

У Лапову, у коме се 2 175 лица (22,58 % од укупног броја становништва) активно бави пољопривредом, готово потпуно преовлађује машинска обрада земље, заменивши традиционални начин рада новим методама који омогућују веће приносе у пољопривреди. Шездесетих година у Лапову је било свега пет дотрајалих трактора који су углавном служили за погон шест вршалица, колико их је тада било. Број машина је нагло порастао у последњих десетак година у индивидуалном сектору. Механизација је готово потпуно потиснула стоку (коње и говеда) као радну снагу и тиме ослободила знатан број људске радне снаге. Пољопривреда Лапова се све више опрема савременом механизацијом. Међутим, због неорганизоване и непланске набавке механизације, као и тежња сваког пољопривредног домаћинства да има свој трактор, јавио се несклад — трактора има више него што треба.

Подаци показују да је за само пет година број трактора повећан за два пута, а број комбајна за стрна жита за скоро пет пута. Број двоосовинских трактора је за више од шест пута већи од једноосовинских самоходних машина. Структура двоосовинских трактора је повољна, јер 47,4 % долази на тракторе јаче снаге (преко 37 kW), а 33,5 % на двоосовинске тракторе снаге 27—37 kW.

У 1981. години у Лапову је на један трактор долазило просечно 18,3 ha обрадиве површине, а у 1985. години свега 10,1 ha (на један трактор ораничке површине долазило је 8,6 ha). Индивидуална пољопривредна газдинства су 31. децембра 1985. године поседовала и одређен број тракторских прикључних машина, и то: 18 самоходних моторних косачица, 7 берача кукуруза, 1 288 тракторских прикључака (332 плуга, 243 тањираче, 225 дрљача, 116 сејалица, 5 расипача вештачког ђубрива, 125 косачица и 242 приколице), затим 1 252 прекрупача и млинова чекићара, 8 пумпи за наводњавање и 79 моторних приколица. Повећан број тракторских прикључних машина условљен је, између осталог, и повољним земљишним условима за њихово коришћење.

Утрошак вештачког ђубрива и средстава за заштиту биља последњих година стагнира или се смањује због недостатка ових средстава у право време или због повећања продајне цене, што се негативно одражава на приносе и поскупљује производњу. Утрошак минералних ђубрива (комплексно и азотно) у ПИК „Лапово“ креће се до 1 200 kg/ha, а код Индивидуалних произвођача око 300 kg/ha. Око 80 домаћинстава су чиста пољопривредна газдинства, која се искључиво баве пољопривредом. Око 70 % од укупног броја газдинстава користе вештачко ђубрива. У замену за вештачка ђубрива користи се и стајско ђубриво. Пораст цене ђубрива смањује употребу истог.

Правци искоришћавања земљишта

По пространству, атар Лапова је највећи у баточинској општини. Он захвата површину од 5 522 ha. Готово сва ова површина представља продуктивно тле, јер је под земљиштем које се не искоришћава за пољопривреду само 543 ha или 9,8 % (1987. година)

На лаповском атару доминирају пољопривредне површине у структури земљишта. Оне су у 1957. години износиле 4 742 ha, а у 1987. години 4 596 ha, односно 85,9 % и 83,2 % укупне катастарске површине. Земљиште под шумама било је заступљено са 304 ha или 5,5 % у 1957. години, односно са 383 ha или 6,9 % укупне површине лаповског атара у 1987. години. Благо опадање апсолутних износа и релативног учешћа пољопривредног и шумског земљишта, у посматраном периоду 1957—1987. године, настаје углавном услед увећања неплодних површина које су у 1957. години чиниле 8,6 %, а у 1987. години 9,8 % лаповског атара. Ово повећање неплодног земљишта је резултат интезивне градње привредних, стамбених, комуналних, саобраћајних (аутопут) и других објеката, која прати процес деаграризације и урбанизације.

Сем тога, у посматраном периоду делимично је измењен и начин искоришћавања и структура пољопривредних површина.

Главне пољопривредне површине лаповског атара чине оранице и баште 3 878 ha (3801 ha је индивидуално власништво, а 77 ha поседује ПИК „Лапово“), односно 70,23 % укупне површине атара или готово трећину (29,9 %) ораничне површине баточинске општине (1987. године). Виногради (5,1) и воћњаци (5,0 %) су на релативно малим површинама мада су повољни услови и могућности за гајење винове лозе и воћа. На ливаде долази 137 ha или 2,5 %, а на пашњаке свега 30 ha или 0,5 % укупне површине лаповског атара.

У тридесетједногодишњем периоду (1957—1987) структура катастарских површина се изменила тако што су у 1987. години у односу на 1957. годину смањене површине под ораницама и баштама за 20 ha, воћњацима за 19 ha, виноградима за 3 ha, ливадама за 97 ha и пашњацима за 7 ha, а повећане су површине под шумама за 79 ha и неплодним земљиштем за 67 ha. У овом периоду дошло је до промене и у структури искоришћавања земљишног фонда тако што је у 1987. години у односу на 1957. годину смањена површина воћњака за 6 ha, винограда за 55 ha и неплодног земљишта за 214 ha, а повећане су површине под ораницама за 60 ha, ливадама за 122 ha, пашњацима за 18 ha и шумама за 75 ha.

Према томе, у лаповском атару доминира доминантно пољопривредни правац, с тим што су у подводним теренима око Велике Мораве површине неплодног земљишта, а у побрђу западног дела атара шумска земљишта. У структури пољопривредних површина доминантан је раније и данас оранични правац са учешћем воћњака и винограда. Са аспекта аграра посебно је значајно што није дошло до јачег опадања пољопривредних површина. Очигледно је да правац искоришћавања земљишта стоји у вези са природним карактеристикама (морфолошким, хидролошким и климатским). Посебно треба нагласити да је пољопривредно земљиште у лаповском атару веома значајан природни потенцијал, те га треба што рационалније користити.

Оранична површина по начину коришћења

Подаци показују да у структури ораница и башта у 1987. години највеће површине захватају житарице — 75,4 %, са доминирајућом површином под кукурузом — 63,4 % ораничних површина, док пшеница заузима знатно мању површину — 10,4 %. Остатак површина од 1,5 % долази на јечам и овас.

Од укупне површине под житима, 2 891 ha (98,9 %), припада индивидуалном сектору, а само 32 ha (1,1 %) друштвеном сектору (ПИК „Лапово“), што значи да је индивидуални сектор готово комплетан носилац производње жита у Лапову. На житне површине Лапова долази 37,13 % укупних површина под житима општине Баточина.

Најмање површина је под индустријским биљем, свега 3,5 % ораничних површина (1987. године). Од индустријских биљних култура најзаступљенија је шећерна репа и сунцокрет. Радна организација ПИК „Лапово“ од индустријског биља гаји само сунцокрет, и то на 35 ha ораничних површина.

Сточно крмно биље заузима 13,5 % ораничних површина, односно 528 ha. Код сточног крмног биља доминирају површине под луцерком (71,0 % укупних површина под крмним биљем) и осталом детелином (22,5 %).

Повртарско биље се гаји на 283 ha, што представља 7,3 % од површина под ораницама и баштама. Од повртарских култура највеће површине су под кромпиром и купусом.

Остали засади и угари покривају веома малу површину.

Из изложеног се види да ратарство обухвата производњу жита, индустријског биља, поврћа и варива и сточног крмног биља.

Житарице — Површине под житарицама су увећане за 94 ha у периоду од 1958. до 1987. године. Погодни природни услови лаповског атара

Суво зрно — од 1982. године ПИК „Лапово“ сеје кукуруз за крмну зелену масу. Годишње је под овом сточном крмном биљком 8—18 ha.

Табеларни подаци показују да је пожета површина под пшеницом, најзначајнијег стрног жита, варирала у десетогодишњем периоду (1978—1987). Тако је у периоду 1979—1981. године, због диспаритета цена пшенице, са једне, и кукуруза, са друге стране, смањена сетвена површина под пшеницом у корист кукуруза. Иначе, десетогодишњи просек пожете површине под пшеницом изиосио је око 300 ha. Укупан принос пшеннце има тендендију повећања и кретао се код индивидуалног сектора, у периоду 1978—1987. године, од 600 у 1979. години до 1497 тона у 1986. години. Десетогодишњи укупни просечни принос пшенице износио 1 086 тона, У периоду 1949—1958. година укупни годишњи приноси пшенице кретали су се од 578 тона (1956. године) до 2 436 тона (1957. године), а у овом периоду укупан просечан принос износио је 1 268 тона, што показује да се са троструко веће површине добијало нешто више од данашњег укупног просека. То је резултат знатно нижих просечних приноса по 1 ha, од 800 у 1954. И 1956. години до 2 500 kg у 1957. години, односно просечно 1 480 kg пшенице по 1 ha у периоду 1949—1958. година. И просечни приноси пшенице повећавали су се, и то код индивидуалног сектора од 2 800 до 4 200 kg, а на површинама ПИК „Лапово“ од 2 500 до 5 000 kg на 1 ha. Просечни приноси у десетогодишњем периоду код индивидуалног сектора износиле су 2 620, а код ПИК „Лапово“ 3 817 kg са 1 ha.

Само у 1986. години од индивидуалних пољопривредних произвођача откупљено је преко 1 000 тона пшенице.

Кукуруз представља главну културу на ораницама лаповског атара. Део инундационе равни Велике Мораве који припада Лапову, представља део оптималне области светског значаја за интензивно гајење кукуруза као редовног усева. Сем тога, и делови алувијалне равни Лепенице и Раче, заштићене од поплава, такође су претежно под кукурузом.

По економском значају кукуруз међу житима заузима прво место. Ниједна зрнаста култура нема тако разнолико искоришћавање као кукуруз. Некада се доста употребљавао за исхрану становништва, а данас се углавном троши за исхрану стоке и као индустријска сировина за добијање брашна, уља од кукурузних клица, скроба, алкохола, пластичних маса и других производа. У тридесетогодишњем периоду (1958.—1987.) површине под кукурузом увећане су за 722 ha, тј. 40 %, јер кукуруз, између осталог, представља основну крмну базу. Пољопривредна газдинства све више сеју кукуруз због повољних услова његовог уновчавања преко това стоке. Имајући у виду да се сеју хибриди који имају остварен просечнн принос у десетогодишњем периоду (1978.—1987.) око 4 300 kg у зрну по једном хектару на индивидуалним газдинствима, онда се може констатовати да је кукуруз једна од рентабилнијих култура.

Применом агротехничких мера при обради, просечни приноси кукуруза су се на поседима већег броја газдинстава стално увећавали. Сем тога, увећању просечних приноса умногоме доприносе и различити облици сарадње у кооперацији Између Комбината и индивидуалних произвођача, који се из године у годину стално мењају, У десетогодишњем периоду (1978.—1987.) просечни приноси су се кретали од 3 150 kg (сушне 1987. године) до 5 000 kg (1980. године) зрна кукуруза по једном хектару на имањима индивидуалних произвођача, а на површинама ПИК „Лапово“ од 4 000 до 5 000 kg по хектару. Од 1982. године ПИК „Лапово“ не гаји кукуруз, већ се оријентисао на гајење кукуруза за крмну зелену масу и сунцокрет. Просечни приноси кукуруза у зрну у периоду 1949.—1958. година били су знатно мањи и кретали су сс од 500 kg по хектару у сушној 1952. години до 3 000 kg по хектару у изузетно родној 1957. години.

Укупна годишња производња кукуруза у зрну у периоду 1978—1987. године кретала се од 4 600 (сушне 1978. године) до 12 424 тоне, тј. просечно 10 465 тона годишње, а пожета површина од 2 303 ha 1978. године до 2 500 ha у 1986. години, са годишњим просеком пожете површине 2 442 ha. У периоду 1949.—1958. године укупна производња кукуруза у зрну била је знатно мања и кретала се од 605 тона у сушној 1952. години до 5 229 тона у 1957. години, односно просечно 2 851 тона годишње.

На основу стабилности површина и висине приноса може се закључити да производња кукуруза има добру перспективу и да се њеним унапређењем може остварити знатно већа производња, односно повећати принос по јединици површине.

На лаповском атару од жита још се сеје јечам, овас и раж (до 1984. године) на релативно малим површинама.

Јечам је после пшенице најзначајније стрно жито. Сеје се просечно годишње на 62 ha (период 1978.—1987. године). Просечни принос по једном хектару креће се од 1 800 kg (1978. године) до 3 500 kg (1985. године), остварујући укупни просечни принос 167 тона јечма. У овом периоду ПИК „Лапово“ је само 1978. године пожео јечам на 9 ha, 1980. године на 34 ha и 1986. године само на 2 ha. Пожете површине под овсом кретале су се од 5 ha (1985. и 1986. година) до 25 ha (1980. И 1982. године) са просечним годишњим пр&ходом по једном хектару 1 750 kg. Раж се гајио до 1984. године на површини од 2 ha те године, до 30 ha у 1978. години, са просечним годншњим приносом 1 814 kg на једном хектару.

Индустријско биље — с обзиром на природне услове лаповског атара гајење индустријских биљних култура је на релатпвно малим површинама, мада су у последњих десет година (1978—1987) увећане за два и по пуга са тенденцијом даљег повећања. Од индустријског биља у лаповском атару се највише гаји шећерна репа и сунцокрет, а од пре неколико година гаји се соја, дуван, уљана репица и повремено сирак за подмирење локалних потреба.

Култура шећерне репе, као најважније индустријске биљке, сеје се још од пре првог светског рата, одмах по подизању фабрике шећера у Булрији. За време другог светског рата, по наређењу окупатора, шећерна репа се више сејала.

После ослобођења у десетогодишњем периоду 1949.—1958. године шећерна репа се узгајала на лаповском атару просечно на око 200 ha, тј. на 3 % укупне површине под индустријским биљем, због тога што су откупне цене тада биле релативно високе. У овом периоду просечни принос по једном хектару износио је 15 480 kg, а укупна годишња производња око 3 082 тоне шећерне репе. Сем шећерне репе, у овом периоду од индустријског биља сејан је и сунцокрет на око 42 ha, са просечним приносом по једном хектару око 760 kg, а укупна годишња производња износила је око 35 тона сунцокрета у зрну.

У последњој деценији (1978—1987) површина под шећерном репом је знатно смањена у односу на послератни период и кретала се од 48 до 70 ha, а просечни приноси по хектару од 20 000 до 32 500 kg, остваривши укупан годишњи принос од 1 200 до 2 113 тона шећерне репе. У овом периоду површине под шећерном репом су увећане за 31,4 %

Соја се први пут појавила у Лапову 1983. године, када је са 4 ha добијено 2 200 kg по 1 ha, остваривши укупан принос око 9 тона соје у зрну. Од 1984. године под сојом је сваке године око 6 ha са укупним приносом око 11 тона, сем сушне 1987. године када је пожњевено свега око 5 тона на истој површини.

Дуван се у Лапову гаји од 1985. године, када је био пожњевен само 1 ha под дуваном, са укупним приносом око 2 тоне сувог лишћа дувана, а у 1986. години под дуваном је било пожњевено 4 ha, са просечним приносом 1 500 kg по 1 ha и укупним приносом око 6 тона сувог лишћа дувана.

Уљана репица се у овом временском периоду гаји од 1986. године када је било засејано 3 ha и добијено 8 тона уљане репице, тј. просечни принос са једног ha износио је преко 2 500 kg. Већ следеће 1987. године под уљаном репицом је било 5 ha, са просечним приносом по једном хектару свега око 1 500 kg због сушне године, а укупан годишњи принос износио је око 12 тона уљане репице.

Сирак се повремено, према потреби гаји на веома малим површинама.

Повртарско биље и варива. — Површине под повртарским биљем и варивом у периоду 1958—1978. године увећане су за 295 ha, тј. за више од два и по пута. Међутим, у последњој деценији (1978.—1987.) смањене су површине под повртарским биљем и варивом за 202 ha, тј. око 42,5 %.

Најзначајније врсте повртарских култура и варива које се гаје у Лапову, а које чине саставни део основне исхране становништва, јесу: кромпир, пасуљ, купус, лук. парадајз, паприка и грашак. Баште се углавном налазе око кућа и малих су парцела. Готово свака кућа има башту просечне величине 2—3 ара. Извесне површине се налазе поред река: Велике Мораве, Лепенице и Раче, на којима преовлађују купушњаци — због близине воде за наводњавање. У баштама око кућа гаје се скоро све повртарске културе, и то без неког одређеног реда, односно без неке одређене смене култура. У целини узев, проценат сетвених површина под попрћем увек је далеко од природних могућности. Од повртарског биља и варива од највећег значаја је производња кромпира, купуса и пасуља, који се у родним годинама појављују и као тржни вишкови. Иначе, поврће и вариво гаји се само у сврху задовољења домаћих потреба. Највеће површине су под кромпиром. Његова производња варира из године у годину са присутном тенденцијом смањења површина, Између осталог, због нестабилне откупне цене и равничарског терена који омогућује производњу раног конзумног кромпира и позног кромпира за подмиривање локалних потреба. Купус заузима друго место мећу повртарским усевима, учествујући са 14,2 % у укупној површини под поврћем. Пасуљ се сеје у чистој сетви и као међуусев у кукурузу или уз друге културе. Међутим, савремена технологија производње кукуруза искључује гајење међуусева, па се протеклих двадесетак година пасуљ све више гаји као чист усев. Тако су површине под пасуљем у међуусеву смањене од 40 ha 1978. године на 3 ha у 1986. години. И површине кромпира у мећуусеву такође су смањене, и то 20 ha у 1958. години на 10 ha у 1987. години. Гајење парадајза, лука (црног и белог) и паприке се смањује, а површине под грашком и краставцима стагнирају.

Остало повртно биље и вариво: мрква, салата, спанаћ, боранија, цвекла, ротква и ротквица, першун, карфиол, кеље, целер, као и лубенице и диње, које се производе у малим количинама, имају веома значајну улогу у правилној исхрани становништва.

Сточно крмно биље — основу за развој савремене крупне сточарске производње (интензивно гајење стоке) представљају највећим делом сточно крмно биље и жита. Сем тога, сточно крмно биље врло је погодно за плодоред јер утиче на побољшање плодности земљишта. Зато су у послератном периоду највеће промене у структури ратарске производње наступиле код сточног крмног биља које има примаран утицај на развој, обим и економичност сточарске производње, с обзиром да она чини најважнију ставку у структури трошкова. Производњи сточне храие раније се поклањала мала пажња и поред добрих природних услова.

Имајући у виду традицију гајења стоке, после ослобођења је учињен знатан напредак планским засејавањем свих култура, па и крмних, тако да је створена површина под луцерком, детелином и сточном репом знатно повећана.

Из табеларних података се уочава да се у поседу индивидуалног сектора 1987. године иалазило 98 % од укупне површине под крмним биљем, а у друштвеном, тј. ПИК „Лапово“, свега 1,9 %. Луцерка захвата 375 ha или 9,7 % ораница и башта, тј. 71,0 % укупне површине под сточним крмним бишем. Доминантна заступљеност луцерке условљена је њеном компаративном предношћу над црвеном детелином и сејаним ливадама. Производња луцерке има тенденцију повећања. Луцерка доживљава праву експанзију у послератном периоду, нарочито од 1958. године. Развојем сточарства све више је продирала на поседе индивидуалних газдинстава, стварајући тако крмну базу иа ограниченој површини. Детелини лрипадају знатне површине — 119 ha или 22,5 % укупних површина под крмним биљем. Остало крмно биље на ораницама је заступљено на релативно мајшм површинама. Сточно крмно биље се највише гаји у најнижем и средњем делу алувнјалне равни лаповског атара поред Велике Мораве и Лепенипе. Приноси по једном хектару варнрају, зависно од године. Тако у сушној 1987. годпни приноси су били вишеструко нижи од приноса влажних година.

Искоришћавање земљишта за сталне културе

Сталне културе у лаповском атару заузимају 571 ha или 12,4 % од укупне пољопривредне површине. Од тога на воћњаке долази 6,4 %, а винограде 6,0 % (1987. године).

Воћарство. — Природни услови на брежуљкастим деловима лаповског атара повољни су за гајење воћа. Заступљене су готово све врсте континенталног — средњоевропског воћа. Стабла воћака су већим делом у расутом стању, око кућа и њива. Засади воћака налазе се углавном на окућницама индивидуалних произвођача, а ПИК „Лапово“ гаји само вишње на плантажама површине од 7 ha.

Под воћњацима су релативно мале површине, мада су, како је истакнуто, могућности западне половине лаповског атара врло повољне. Статистички подаци показују да су се површине под воћњацима у последњој деценији кретале од 272 ha до 294 ha, односно од 5,9 % до % учешћа у пољопривредном земљишту Лапова. Оне су, дакле, увећане за свега 22 ha. Површине под воћњацима су у односу на период 1949.—1958. године незнатно смањене, тј. за свега 6 ha. На лаповске воћњаке долази 25,07 % воћака баточинске општине (1987. година). Иначе, воћарство је у лаповском атару по систему гајења и по приносима екстензивно. У њему доминира екстензивно окућничко воћарство на поседима индивидуалних произвођача. Око ¼ стабала свих врста засађена је расуто, махом су то дворишна стабла. Због тога се агротехничке мере у воћарству ретко примењују и у малој мери, што је узрок веома јаком колебању производње између родних и сушних година.

Још увек се недовољно поклања пажња селекцији садница, борби против воћних штеточина, неговању и начину брања плодова, његовом сушењу и паковању тржишних вишкова. Просечни приноси по стаблу су врло ниски. Сем тога, искоришћавање воћа код индивидуалних произвођача доста је нерационално, имајући у виду вишеструки значај воћарства.

Око 80 % родних стабала чине воћњаци под шљивама, а 63,3 % воћарске производње отпада на шљиве (1987. година).

Шљива у лаповском воћарству заузима водеће место, јер је најзаступљенија и привредно најважнија воћка. Шљива се гаји углавном у уређеним шљиварима, а остало воће је засађено расуто, махом су то, као што је истакнуто, дворишна стабла или мали мешовити воћњаци.

У укупном броју родних стабала у Лапову шљиве учествују са 65,0 %, а у укупном броју шљива баточинске општине заступљене су са 25,9 %. Број родних стабала у последњој деценији постепено се смањује (од 40 500 на 37 300), тј, 3 200 родних стабала шљива мање. У овом периоду просечан број родних стабала износио је око 39 000. Просечни принос по стаблу кретао се од 4 до 15 kg а укупан принос од 162 до 604 тоне шљива.

Шљива је у овдашњим шљиварима заступљена сортама — црвеном ранком, која преовлађује, а затим пожегачом и осталим сортама. Шљива се троши у свежем стању, употребљава за печење ракије, служи за справљање пекмеза, џема, компота и слатка. Производња меке ракије креће се од 97 до 450 hl, љуте од 40 до 310 hl, а пекмеза од 2 до 41 тоне годишње.

Према томе, воћарство Лапова, као и воћарство ширег подручја, има углавном „шљиварски“ карактер.

Од осталог воћа, према броју родних стабала, истичу се вишње, јабуке, крушке, трешње, ораси и брескве. Плантажни воћњак ПИКа „Лапово“, на површини од 7 ha, поседује 6 000 родних стабала вишања, остварујући просечни принос од 12 kg по стаблу и годишњу производњу око 72 тоне вишања (1987. година). Број родних стабала вишања код индивдуалних произвођача креће се од 6 500 до 7 600, просечни принос по стаблу од 4 до 8 kg и укупна годишња производња од 26 до 60 тона вишања.

Јабука је у општој структури воћних стабала заступљена са 8,4 %, а у укупној производњи са 13,5 %, Њено учешће у укупном броју родних стабала јабука општине износи 34,3 %. Годишња производња јабука у Лапову износи од 8 до 48 тона, а просечни принос по стаблу креће се од 2 до 10 kg (1987. година). Од јабука преовлаћују будимка и колачара, а гаје се јонатан, леноцветка, делишес, мелрозе и друге.

Крушке, трешње, ораси и брескве су по броју родних стабала заступљене у мањем броју. Број родних стабала крушака постепено је растао у последњој деценији и кретао се од 1 780 до 2 280 (1987. година). Оне су заступљене са 4,0 % у структури воћних стабала Лапова, а у укупној производњи са 5,1 %. Учешће у укупном броју родних стабала крушака баточинске општине износи 32,5 %. Укупна производња крушака варира и кретала се од 4 до 18 тона годишње, просечни принос по стаблу од 2 до 8 kg (1987. година). Код крушака најзаступљеније су локалне летње сорте, али све више се гаји калуђерка.

Број родних стабала опада код трешања, кајсија и бресака, а код ораха стагнира већ неколико година. Код бресака преовлађују локални варијетети виноградарске брескве. Због неповољне воћарске структуре, све више се уводе квалитетније сорте младог воћа и обавља се местимична асанација старих воћака.

Од свих врста јагодастог воћа јагода је економски најважнија култура и у лаповском атару најзаступљенија. Гаји се на имањима индивидуалних произвођача. Годишња производња јагода кретала се од 12 до 90 тона у последњој деценији, а годишња производња од 3 до 9 тона. Најроднија је била 1979. година, а најлошија, сушна 1987. година.

Иако jе број способних за род воћних стабала релативно велики у Лапову (57 420 стабала), због екстензивности знатног броја воћака, укупна воћарска производња није велика. Међутим, то не треба да значи да садашња производња воћа не премаша потребе произвођача. Воћарство на поседима извесног, истина мањег броја газдинстава, представља робну производњу. Произведено воће углавном се извози и троши у свежем стању сем шљиве која се претежно пече у ракију.

Виноградарство — Природни услови омогућују да се у западном делу лаповског атара у рејоиу потеса Старо брдо, надморске висине до 230 m југоисточне експозиције гаје винске сорте грожђа са релативно високим процентом шећера, јер се сума ефективних годишњих температура креће изнад 3 500 степени. Овако повољни услови омогућују раније сазревање грожђа, тако да се прво грожђе у Лапову појављује готово у исто време када и на jугу наше земље.

Укупне површине под виноградима на поседима индивидуалних произвођача износе 277 ha или 6,0 % пољопривредних површина Лапова, односно 48,09 % од општинског виногорја (1987. година). Број родних чокота винове лозе на америчкој подлози кретао се у последњој деценији од 2 025 000 (1978. година) на 1 810 000 (1987. година), тј. смањен је број родних лозних чокота за 215 000, са трендом даљег постепеног опадања. У укупном броју родних чокота Лапово учествује са око 47 %. У баточинској општини, што локазује да је виноградарство у овом месту релативно развијено.

Просечни приноси по чокоту лозе су мали, свега око 1 килограм по чокоту. Овако низак принос последица је дотрајалости винограда, а самим тим и недовољна примена агротехнике. Постојећи засади су јако проређени; тако су површине код неких винограда искоришћене само са 50 %.

Укупна годишња производња грожђа износи од 304 (1978. година) до 2 695 тона (1982. године). У укупној производњи грожђа у баточинској општини Лапово учествује са 63,0 %. Од укулног рода грожђа у вино се прерађује око 88 %, а око 12 % се троши у свежем стању или износи на тржиште. Сортимент у виноградима Лапова је врло разноврстан, али апсолутно преовлађује винска сорта каменичарка-прокупац. Од осталих зимских сората заступљене су пловдина и смедеревка.

Главни производи грожђа су вино и комовнца. Прерада грожђа је на ниском техничком нивоу, а знатне количине се прерађују у комовицу. Годишња производња вина кретала се у периоду 1978—1987. године од 1 620 (1978. година) до 12 539 hl (1982. година), а комовице од 89 (1987. година) до 1 750 hl (1980. година). Ниски приноси и велике осцилације у производњи грожђа, последица су, између осталог, крчења старих засада а неподизање младих. С обзиром на реалне могућности за већу производњу, потребно је много више интензивирати новим засадима и применити савремену агротехнику.

Стално зелене и шумске површине

Површине под сталним зеленим површинама — ливадама и пашњацима заузимају најмање простора у атару Лапова, свега 167 ha (ливаде 137 ha, а пашњаци 30 ha), што чини само 3,63 % укупних пољопривредних површина.

На површине под ливадама долази 2,98 %, а под пашњацима 0,65 % пољопривредног земљишта лаповског атара. Њихово учешће у површинама ливада и пашњака баточинске општине износи 25,32 % код ливада, а 13,16 % код пашњака. Површине под ливадама су данас у поређењу са послератним периодом (1949.—1958.) у катастарској структурн смањене са 234 ha на 137 ha, али су знатно порасле у структури искорншћавања земљишта (по процени), и то са 15 ha на 137 ha, због повећане потражње крмног биља и кабасте сточне хране. Што се тиче пашњачких површина, оне су такође смањене у катастарској структури са 37 ha на 30 ha, односно повећане су у искоришћавању са 12 ha на 30 ha.

Статистички подаци за десетогодишњи период показују стагнацију површина под ливадама и пашњацима. Просечни принос сена по једном хектару код ливада кретао се од 350 kg у изузетно сушној 1987. години до 3 тоне у 1980. години (у десетогодишњем периоду просек око 2,2 тоне по хектару), а код пашњака од 300 kg 1987. године до 3 тоне у 1980. години (десетогодишњи просек око 1,75 тона по хектару). Укупна годишња производња ливадског сена у десетогодишњем периоду износила је просечно око 290 тона, а пашњачког сена око 48 тона.