Донедавна привреда Рана привреда Сточарство Земљорадња Задруге Занати Млинарство Свилара Банке Електрификациjа Железница и трговина Бродоградња Пољопривреда Сточарство Индустрија Занати Саобраћај Трговина Угоститељство и туризам Култура и просвета Здравство и социјала

Рана привреда и развитак привредног живота Лапова

Привреда Лапова и његове околине у прошлости је била подређена утицају природних и друштвено-историјских чинилаца. Међутим, док су природни утицаји у раније време били углавном релативно непроменљиви, друштвено-историјски у многоме су се мењали. Отуда се и привредни живот Лапова и његове околине, који је поглавито зависио од друштвено-историјских услова, често мењао и прилагођавао постојећим друштвено-економским приликама.

Долина Велике Мораве доживљава пуни процват у доба Дестпотовине. После Косовске битке српска држава се померила са југа ка северу. И становништво се кретало у истом правцу. Поморавље се тада све више насељава, а привредни живот у њему добија нови замах. Путописци који су средином 15. века пролазили овим крајевима бележе да у њима „има мноштво села, добре хране и нарочито добра вина“.

После пада Деспотовине, становништво се склања у збежишта даље од Цариградског друма, којим је пролазила турска војска. Из бележака страних путописаца може се закључити да је Поморавље, а тиме и подручје Лапова, било углавном под „густом шумом“, а на делу пута од Паланке до Баточине није се видео „никакав траг обделавања“.

Мале паланке, као што је тада била Баточина, дуж Цариградског пута, у којима су живели Турци и Цинцари, имале су хан, кафану и понеку занатску радионицу турских, источњачких заната. То су углавном била дербенџијска села, која су хранила поштанске коње. Изузетак је била Баточина, чије је становништво још чувало и путеве и поправљало мост у селу. Године 1628. Баточина је имала 30 момака у посади. Сем паланки, поред Цариградског друма је крајем 16. века било 46 села и заселака чији су становници имали статус раје. Међу њима је и село Лапово. Турци су у селима заводили свој аграрно-феудални систем успостављањем врховне државне својине над земљом, која је подељена разним турским феудалцима од султана до ситнијих спахија. Земљорадничко становништво, које је остало на својим баштинама, не ступајући у службу Турака, претворено је у рају и потчињено спахијама. Ипак је сточарство, у условима несигурности, ратова, расељавања и зулума турских властодржаца и спахија, а и у условима богатства шумама и испашом имало највише услова да се развија и да потисне земљорадњу. Сточарство је, дакле, тада имало превагу над осталим занимањима становништва овог подручја и истицало се као најважнија привредна грана. Оно је давало основне новчане дохотке.

Међутим, у другој половини 18. века (1784. године) Митесер је прошао широким колским путем од Лапова за Баточину кроз зарасле ливаде и наизменично кукурузна поља, а делимично и жбуње.

У доба првог и другог српског устанка, Лапово и његова околина улазе у оквир ослобођене српске земље. Лична слобода, простране слободне површине, природно богатство и слаба насељеност привлачили су становништво неослобођених српских крајева. Најинтензивније досељавање било је у првој половини 19. века. Досељеници крче шуме и на крчевинама подижу куће, сеју жита за своју прехрану, а у преосталим шумама, богатим жиром, товила су се крда свиња, главног извозног артикла тадашње Србије. Тако предели дуж Цариградског друма постају најгушће насељени.

У почетку великог процеса досељавања привреда jе била аутархична и натурална, а главна привредна грана сточарство. Новца је било мало и он се добијао углавном продајом свиња, друге стоке и сточних производа. Увећањем становништва потреба за новцем jе расла. Требало је набавити алат, платити порез, давати отплату спахијског десетка, градити куће и друге потребе.

Сточарство

Сточарство је средином 19. века још увек главна привредна грана Србије. Међутим, све јаче увоћење земљорадње проузроковало је опадање сточарства. Крчењем шума и претварањем ливада и пашњака у оранице, екстензивно пашњачко сточарство почело jе нагло да губи основицу. Овоме су допринели и други друштвено-економски фактори, а у првом реду масовно осиромашавање сељака. Узроке наглог опадања стоке треба тражити и у суши и харању заразних сточних болести у то време. Према томе, без неге и топлих стаја, без правилне и осигуране исхране и средстава за лечење и спречавање болести, стока је нагло пропадала, а сточарство постепено губило водећу улогу у привреди.

док је по попису 1910. године било 4 153 овце, 186 коња, 19 296 комада живине, 27 коза и 42 кошнице.

Из пописних података се види да се број оваца знатно смањио, а свиња повећао. Гојене свиња је, на бази земљорадничких производа, као грана намењена извозу, остало и током прве половине 20. века. Број коња је повећан, говеда углавном стагнира, а број коза знатно је смањен. После укидања сиахилука, од 1833. године, Лапово је имало у Гвоздењаку заједничку „селску“ шуму, а у Заклопачи и на Вашаришту заједничку „селску утрину“.

За обраду земље краjем 19. века коришћено је око 900 комада ораће стоке — волова и бикова, 168 дрвених плугова и 47 ралица. Лапово је тада имало 7 воденица (16 1910. године) и 39 котлова за ракију. Интересантно је напоменути да jе Лапово 1910. године имало 220 грла, највише у Лепеници.

На бављење сточарством упућивала је и традиција — досељено становништво, углавном из брдских сточарских крајева, настављало је по навици да се бави истим занимањем као и у земљи матци. Свако домаћинство је гајило овце због вуне од које су се израђивале тканине за одећу и постељину, али и због млека и меса. Говече је такође присутно у сваком домаћинству. Коришћено је као запрежна стока и за добијање млека и коже од које се израђивала обућа.

Поморавско говече формирало се током времена углавном од краjа прошлог века, у бројним ситним газдинствима са назјужнијим одгајивачким центром у Брзану, Лапову, Свилајнцу, Кушиљеву, Дубљу, Марковцу, Ракинцу, Новом Селу, Великој Плани, Великом Орашју, Стојачку, Пружатовцу и тд.

Почетком 19. века у рејону Мораве, као и на другим местима у Србији затиче се једно закржљало говече које је представљало мешавину буше и подолца. У том периоду почиње се постепено формирати оранична површина на рачун постојећнх ливада и пашњака, а пре свега на рачун шума чије је немилосрдно крчење узимало све више маха. У том периоду увиђа се да је пољопривреди, у првом реду као радна снага, потребно крупнје говече, па у том смислу већ из доба кнеза Мплоша датирају први увози подолца (као крупнијег и за рад прикладнијег говечета) у Србији.

Рад на поправци старог српског говечета почиње у другој половини прошлога века под утицајем бикова разних раса, а пре свега маријадворске и алгајске, да би крајем столећа масовно био увожен сименталац из Мађарске и Швајцарске до коначне и потпуне преваге ове расе као мелиоратора у циљу поправке, до коначног претапања.

Све наведено допринело је да се данас у Поморављу гаји раса домаћег шареног говечета које jе са осталим шарсним сименталским говедима 1990. године заузимало 36 % укупног фонда говеда у Југославији, а припада „сименталској фамилији“, која броји преко 32 500 000 грла са распрострањењем од Бургундије до Урала.

Коњ је био значајно саобраћајно средство. Свиње су се, захваљујући шумама богатим жиром, брзо множиле и „гојиле“ и у свако доба године су се могле продати.

У периоду између два светска рата у Лапову долази до битннх промена у говедарству. Домаће шарено говече у Лапову, односно у Поморављу, стварано је и створено на аутохтоном говечету ових крајева. Цео развојни пут одвијао се, како је изнето, кроз више етапа, тако да се од крајње примитивног говечета дошло до новоформиране расе трајно комбинованих особина. Рад на унапређењу говедарства и устаљивању расе у Поморављу, односно Лапову, одвијао се управо од тридесетих година 20. века.

На стварању поморавског шареног говечета највећи утицај имали су бикови који су масовније увезени у периоду 1934—1940. године. Увезени су директни синови бикова који се сматрају носиоцима линија у Швајцарској. Тако је у овом периоду у Лапову деловао из линије Ролонд ММ214 његов увезени потомак бик Фаворит. Од познате линије Gella SN 13951 води порекло Лорд 1059 који је деловао у Брзану остављајући преко 500 потомака од којих је 21 син и 37 кћери. Његов син Тефир 1538 делујући у Лапову оставио је 23 регистрована сина. Такође су и синови увезених бикова Базил 744 и Дурмитор 1188 у Лапову оставили бројно потомство. Ово показује да је на стварању домаћег шареног говечета у Лапову, одиосно Поморављу, искључиво деловао швајцарски сименталац. Његов утицај је настављен и после рата и то кроз три етапе увоза: 1947, 1954—1955. И 1958—1959. године.

Са оснивањем сточарских задруга и увозом, селекцијском раду се поклања пуна пажња. Смотре су одржаване редовно, а организоване су и многобројне изложбе. Промет приплодне стоке такође је био врло значајан. Посебан допринос унапређењу говедарства у Лапову, а и у читавом Поморављу, дају сајмови са изложбеним карактером у Новом Саду и Младеновцу. Прва таква приредба у Новом Саду одржана је од 14. до 18. марта 1931. године, а сајам у Младеновцу 1935. године. Створена је велика утакмица међу сточарнма Поморавља, а сајмови су били места где су продавани и куповани бикови за сврхе јавног приплода.

Период између два светска рата карактерише знатан интерес за одгајивање квалитетног материјала, а као резултат тога је и стварање расе која већ постаје устаљена. Према томе, може се констатовати да је у овом периоду створено домаће говече Србије, односно Поморавља, које се са пуним правом увршћује у сименталску расу у ширем смислу.

Период рата и окупације имао је снажног одраза на сточарство уопште. Говедарство је из рата изашло бројно десетковано и квалитативно ослабљено. И остале сточарске гране су доживеле сличну судбину.

Земљорадња

Измене у начину привређивања у Лапову јавиле су се тек у петом периоду насељавања, када је већи део ливада разоран и када су у већем делу атара шуме искрчене. Да је тако, доказују пописни подаци из којих се запажа да је, поред сточарства, и земљорадња у другој половини прошлог века била више заступљена.

Ливаде су заузимале знатне површине у алувијалној равни, јер је под њима било „траве косе“ 2 124 стогова сена. Уз то, под виноградима је било 1 576 „мотика“. Од воћа најзаступљенија је била шљива, која је коришћена за печење ракије, а извесне количине су сушене.

У условима екстензивне пољопривреде 19. века, економски слабиjа газдинства су сејала углавном пшеницу (и то најчешће толико да имаjу „хлеб о благим данима“) и кукуруз у двопољном плодореду. Имала су по коjе дрво шљиве и држала један број стоке, а касније и гајила свилену бубу. Имућнија газдинства већ крајем 19. века уводе у плодоред детелину, а почетком 20. века, развојем индустрије шећера у Ћуприjи подстакло jе гаjење шећерне репе на већим површинама. Тако је 1928. године сеjана шећерна репа за ћупријску фабрику око 1 090 ha. Са једног ha се добијало око 3 вагона када има киша, а један вагон када је суша. Ова газдинства поседују веће воћњаке разноврсног воћа, међу коjима ипак доминира шљива. такође, увођењем боље, расне стоке, напочито говеди, између два светска рата знатно су повећане површине под сточним биљем, нарочито у алувијалној равни лаповског атара. Један броj земљорадннка користи земљиште на присојним косама, особито у западном делу лаповског атара у потесу Старо брдо, за подизање винограда.

Према томе, jош у 19. веку кукуруз заузима запажено место на поседима лаповских газдинстава из свих социjално-имовинских категориjа — ради исхране људи и стоке. Сејан је на „jаким земљама“ (крчевинама) са међуусевима пасуља и бундеве. Тада су за орање земље крошћени углавном дрвена ралица и дрвени плуг, а уместо дрљаче употребљавана је „брана“. Радна стока најчешће су били волови. Већ крајем 19. века многа газдинства су почела да користе стајско ћубриво за ђубрење ораннчних површина. Пре тога „њиве су се одмарале кад се испосне“. У 20. веку овај процес код парцела које су „ослабиле“ ишао је редом ораница—детелина—ораница.

У првој половини 19. века на поседу сваког газдинства доста се сејао лан и конопља, због тога што се у току лета носила одећа искључиво од ланеног и тежињавог платна. Међутим, појавом робно-новчаних односа, гајења лана и конопље знатно је опало.

У почетку 19. века доста се гајио пасуљ. Касније, производња пасуља опада због промене у структури исхране становништва, у којој свевише заузима место кромпир и купус.

Задруге

Крајем 19. века одигравају се крупне промене, нестају горостасне шуме. Готово се распадају велике породичне задруге. Сточарство нагло опада, а производња кукуруза и пшенице постаје главна пољопривредна активност становништва. Изграћена је и пуштена у саобраћај железничка пруга Београд—Ниш (1884. године), а са њом је повезана железничка пруга Лапово—Крагујевац (1887. године). Лапово постаје важна железничка раскрсница, што је подстакло његов бржи привредни развој.

Да би се побољшало рђаво стање сеоске привреде и помогло сељаку да одржи своје домаћинство у капиталистичкој конкурентној производњи, крајем 19. И почетком 20. века, у Србији се оснива велики број земљорадничких задруга, које су окупиле већи број чланова. Лапово добија прву земљорадничку задругу. Основали су је 24 задругара — земљорадника 3. априла 1899. године, непосредно по оснивању првих задруга у Србији. (У данашњој општини Баточина прву земљорадничку задругу је добило село Бадњевац 1893. године када је задруга имала 47 задругара). Први председник задруге био је Љубомир Јовановић, а међу оснивачима задруге били су, између осталих, и Илија Живковић, Ђорђе Дамњановић, Милојко Павловић. Стеван Н. Јовановић и Живота Вељковић. Лаповска земљорадничка задруга је пред рат имала највећи број задругара добитника златних медаља. Тако су и приликом прославе 40-годишњице задруге добитници златних медаља били Живота Вељковић, Милојко Павловић, Ђорђе Дамњановић и Илија Живковић, а 1938. године главни савез српских земљорадничких задруга доделио је Лаповскоj задрузи задругарску заставу. Задруга је била кредитног типа, а снабдевала је своје чланове и пољопривредним справама и другим потребама (плави камен, рафија, плугови, дрљаче и др.). Задруга је већ у првоj години постојања окупила 91 члана. Јемство чланова у задрузи било jе неограничено. Обавезна месечна стална штедња износила је један динар. Ова кредитна задруга пословала је све до 1971. године, када jе обуставила рад.

За почетак пословања прва земљорадничка задруга у Лапову добила jе од Главног савеза две новчане позајмице од 600 и 750 динара. Наjмања позаjмица члановима износила је 25, а највиша 150 динара.

У Лапову је 1919. године основана Житарска задруга, која се бавила откупом и прометом жита. Она је пословала до 1934. године. Такође је у Лапову 1919. године основана и Набављачко-потрошачка задруга, која jе пословала само до 1922. године.

Ради унапређења сточарства 1925. године у Лапову је основана прва сточарска задруга, која је пословала до 1932. године, када су неколико задругара основали другу Сточарску задругу. У првој години рада новоосноване задруге број чланова задругара се повећао на 75 члана. Новоформирана сточарска задруга је већ исте године набавнла 70 грла говеда (подмлатка) из Швајцарске, и то 20 мушких и 58 женских грла. Сем тога, да би се побољшао квалитет и расни састав стоке из Швајцарске је набављен и бик Виктор, који је био уступльен на чување задругару Милошу Ивковићу. Од тада се води и матичиа књига крава. Сточарска задруга се спојила са Општо-земљорадничком задругом 1948. године.

Сем поменутих, у Лапову је 11. марта 1929. године основана и посебна месна Земљорадничка задруга за пољопривредни кредит са 326 чланова. Ова задруга је 1930. године основала књижицу и читаоницу. Задруга jе пословала до 1941. године.

У Лапову је 11. марта 1932. године основана и Лаповска земљорадничка задруга произвођача шећерне репе. Тада се шећерна репа у Лапову гаjи на око 800 ha

За време другог светског рата у Лапову су радиле само Набавно-продаjна и Сточарска задруга.

Занати

После другог Српског устанка настали су повољни услови за развитак трговине, а доношењем Устава од 1838. године, којим је проглашена слободна трговина, и на селу се почела све живље развијати разноврсна трговнна. Указом од 6. септембра 1839. године дозвољено је да свако село може да отвори само по један дућан ради најнужнијих потреба сељаштва. Тако је у Лапову 1847. године отворен сеоски трговачки дућан са ситном мешовитом робом неопходном за свакодневне потребе сеоског становништва, које је имало користи од овог дућана јер је било поштеђено честих дангубних одлазака у варош ради куповине дућанске робе.

Налазећи се на споју различитих привредних површина и на раcкрсници важних путева Смедерево—Јагодина и Крагујевац—Свилајнац, Лапово се од средине 19. века истакло и као занатско-трговачко место. Занатлије су биле удружене у мешовити еснаф Лапова, који се узалудно трудио да земљорадницима одузме право на абаџијски крпачки рад. Ови сељаци су за обављене услуге у овим пословима добијали радну снагу за обраду своје земље. Иначе, од свих заната највише је на селу био заступљен ковачки занат.

Укупна вредност непокретних и покретних добара износила је према процени око 141 700 цесарских дуката. У Лапову је било 44 домаћина са богатством од преко 500 цесарских дуката, више него у целој Шумадији. У 1863. години Манасија, удовица Милана Цветковића, имала је богатстсво процењено на 2 300 цесарских дуката. Све то говори да је Лапово било богато село.

Појава железнице је нов подстрек привредном развоју Лапова. Оно добија железничку сганицу I реда 1384. године, а тиме и нове привредне функције. Нарочито јача извозна трговина преко лаповске железничке станице. Из захтева граћана да село Лапово огласе за варошицу види се да су у Лапову 1891. године биле „три механе I класе и седам дућана“ зидана од тврдог материјала, као и седам дућана зидана од полутврдог материјала. Лапово је и тада било познато и као занатско место.

До 1892. године, када је расписом укинут а поново дозвољен 1899. године, у Лапову се одржава и редовни годишњи панађур.

Почетком 20. века, сем занатлијксих и трговачких радњи, ради потребе друмског саобраћаја у Лапову су постојале велике друмске гостионице и механе. Једна од таквих кафана била је и велика друмска гостноница „Париз—Цариград“, која се делом одржала и шездесетих година овог века. Осим ње у оном делу Лапова који лежи око Свилајначког друма, у данашњој Чаршији, одржале су се трговачке и занатске радње и гостионице.

Млинарство

На Великој Морави било је 11 воденица „моравски“ са по једним каменом и једна на Лепеници „Коићка“ (Којићка) са три камена.

Као и у осталим деловима Шумадије, тако и у Лепеници, прва индустријска предузећа су парни млинови. Лапово је почетком 20. века имало велики парни млин. У то време је у Лепеници било шест великнх парних млинова, и то четири у Рачи и по један у Лапову и Грошншда. Шест малих парних млинова поседовала су села: Ново Село, Војиновац, Дивостин, Марковац, Ресник и Светлић. Један од главних узрока подизању великог млина у Лапову јесте саобраћајна повезаност са суседннм областима, али и развијена ратарска производња.

Чеда Стојановић из Лапова имао је парни млин, који је за време окупације демонтиран. После ослобоћења овај млин дат је на управљање задрузи и коришћен је као магацин.

Свилара

Упоредо са развојем млинске индустрије у Лапову се оснива свилара. Свиларство у нашој земљи има дугу традицију, јер су повољни услови за гајење свилене бубе. Пре првог светског рата наша земља је била на трећем месту по производњи свилочаура (кокона) у Европи, иза Италије и Француске.

Свиларство је у другој половини 19. века, због појаве заразне болести — пебрина код свилене бубе, било потпуно уништено не само код нас већ и у целој Европи. Крајем 19. И почетком 20. века свиларство се брзо опоравља. Број одгајивача и произвођача свилочаура је у сталном порасту. Оснивањем свиларе у Лапову, 1899. године, све је већи број домаћинстава у Лапову и околним селима која гаје свилену бубу, јер су и природни услови за гајење дуда, основне хране свилене бубе, били веома повољни. Лапово је активирало производне пунктове у Брзану, Милошеву и Рачи, тако да се, у периоду 1900—1904. године, удвостручио број породица одгајивача. У Лаповској свилари је 1901. године израћено од 121 000 kg живих мехурака 40 355 kg сувих свилених мехурака, од којих је 33 366 kg у вредности од 265 961 динара извезено у Италиjу, а 5 487 kg у вредности 38 408 динара у Француску. Свилара је запошљавала 250 радника. У 1903. години је у фабрици за одмотавање свиле у Лапову добијено 48 000 kg сувих мехурака и одмотано је 302 kg свиле у вредности око 360 000 динара.

У Лапову је 1903. године основано Прво српско акционарско свиларско друштво са основном делатношћу: набавка свплених буба и снабдевање произвођача семеном за производњу свилених буба. Ово друштво је 1909. године прешло у Београд, а у Лапову је остала филнјала под називом „Свилара“, која је делимично прерађивала сировину са овог подручја.

Акционарско друштво „Фаркић“ водило је 1908. године нову свилару, тј. Фабрику за одмотавање свиле у Лалову, која је после другог светског рата, 1945. године, национализована. Фабрика је имала све потребне зграде и опремљене радионице за комплетан и заокружен производни процес.

Осим тога, у фабричком кругу је била дудара и расадник дудова, који је снабдевао садницама произвођаче свилобубе у околним насељима.

После Праог свегског рата свиларство је почело постепено да опада. Појавом предузећа за израду вештачке свиле по престанку економске кризе па све до другог светског рата, гајење свилене бубе нагло опада. Осим наведеног главног разлога придружују се и други — неупућеност одгајнвача свилобубе у рационално гајење свилене бубе, слаба обнова и контрола дудових стабала (лишће старих стабала постаје непогодно за храну) и недостатак одговарајућих техничких средстава. М. Савић наводи да је Центар за скупљање свилених кокона Српског акционарског свиларског друштва сакупло од одгајнвача свилобубе у Лапову и околини у 1926. години око 100 000 kg кокона.

Банке

Знатни привредни промет и извозна трговнна довели су у периоду између два светска рата до акумулације капитала у рукама појединаца. Калиталисти су основали „Лаповску креднтну банку А. Д.“ 1925. године. Ова банка, која је пословала све до 1945. године имала је 64 акционара са уложеним почетним капиталом 1 118 087,90 динара, а давала је новац са каматом од 12 %. (Подаци узети из књиге бивше „Лаповске кредитне банке“)

Електрификациjа

Крагујевачка окружна банка, власништво Драгутина Којића, основала је 1929. године у Лапову малу електричну централу са млином и стругаром „Сретеново“. Капацитет централе је био 19 000 kWh, млина са два пара камеца 960 000 kg брашна, а стругаре 300 m3. Електрична централа снабдевала струјом млин, стругару и осветљавала је варошицу Лапово„ У ово предузеће банка је инвестирала 958 805 динара, а у обртна средства 20 000 динара. У централи је било запослено четири радннка и службеника, међутим, како банка није извршила обавезе према Милутину Јовановићу, власнику имања на којем је изграђена елекричиа ценграла, а у чијом је подизању зграда и он учествовао, то је она фактички постала његово власништво. За време окупације централом је управљала Команда места, а после ослобођења власнпк Милутин Јовановнћ обновио је рад, да би 1948. године била националпзована. Централа је радила до укључења Лапова у електросистем. Када је централа престала са радом и млин је обуставио рад (подаци Добривоја Јовановића, сина власника централе Мнлутина Јовановића из Лапова).

Железница и трговина

Као значајан железнички чвор, Лапово је имало велики број железничких радника који су више били упућени на трговање, тако да су оближња земљорадничка насеља доносила своје производе на лаповску пијацу. Према подацима М. Савића тридесетих година овога века на лаповској пијаци годишње је продавано, између осталог, 30 вагона пшенице, 120 вагона кукуруза и 30 вагона шљива и јабука. Сем тога, из Лапова се преко теретне железничке станице на главној прузи годишње извозило у разна места око 2 350 комада гусака, 3 400 комада ћурака, 5 000 комада пловака, 16 000 комада кокошију и 300 000 комада јаја. Такође се наводи да је велики потрошач живине и јаја железнички ресторан у Лапову. Тако Лапово постаје локално тржиште за 11 села у сливу Лепенице, долини Велике Мораве и доњој Ресави (Баточина, Марковац, Брзан, Црни Као, Доброводице, Милопхево, Црквенац, Гложане, Кијево, Сипић и Багрдан). Ова насеља нису стални полазници лаповског тржишта, поготову Багрдан. То је због тога што у близини има доста јаких тржишта као што су Крагуjевац, Смедеревска Паланка, Јагодина, Свилајнац, Рача и друга која су привлачила не само насеља лаповске утицајне области већ и само Лапово.

Бродоградња

Сви су изгледи да је на месту где је радила скела на Великоj Морави, било и неко мало Милошево „бродоградилиште“. На ово упућује писмо шупермајстора Јована Милутиновића, послато кнезу Милошу 1. децембра 1823. године из Лапова, у коме га, између осталог, упознаје и о начину исплате мајстора и надничара који под његовим руководством раде на „лађи“. Из његовог писма се види да ради много људи и да они „ту имају и боравиште док раде“, што потврђује да то није могло да буде само место за кратке оправке скеле. И у 1825. години тај посао се обављао, јер из података се види да се овде не оправљају само скеле већ праве и нове скеле — лађе (за исти појам употребљавају се оба назива). Те године су пуштене низ Велику Мораву две нове скеле: једна намењена Смедереву, а друга Остружници. Кнез Милош је користио сељаке да му и овде раде кулуком, па је 1825. године, када се побунила Јасеница и део Лепенице под Милојем Баком, послао у Лапово групу Гружана да кулуком тешу граћу за ове скеле — лађе.